Traži grešku!

Verzija 2

Lica:

JASMIN – momak koji dovodi djevojku na večeru

ALMASA – Jasminova djevojka

FAHRA – Jasminova majka

IBRO – Jasminov otac

JASMINA – Jasminova sestra

OMER- Ibrin prijatelj

Scena 1

Ibro sjedi na balkonu kuće prijatelja Omera.

IBRO: Ja plaha dana za ne radit ništa.

OMER: Pa ti nemoj. Niko te ne goni.

IBRO: Ma ne znaš ti moju Fahru, čim ja u kuću zakoračim odma ona sve nadigne da se radi. Nađe posla gdje ga nikad nije bilo.

OMER: Nije ti vala lako.

Iz kuće pored izlazi pedesetogodišnji komšija vodeć za ruku vidno mlađu djevojku.

OMER: (mahne komšiji) Vidiš ti to moj haveru, imaš pare, bjesan auto, bjesnu kući u bjesne maloljetnice odma' u krilo slijeću.

IBRO: Nemoj srati. Ja mislio kćerka mu.

OMER: Ma kakvi, taj ti voda svake hevte drugu kćer za ruku, i za još štošta.

IBRO: Ja gdje ja živim, bogo dragi.

Scena 2

Dnevni boravak, okupljena porodica čeka sina koji je otišao po djevojku.

FAHRA: Jasmina skidaj te noge sa stola, da ti ih ja ne bi prebijala.

JASMINA: Pa joj, nije mi se lak osušio još.

FAHRA: Mrš i ti i lak, još si mi kuću usmrdila, šta će cura pomislit kad dođe, da smo je preko neke stvari primili.

IBRO: De smiri se Fahro, neće niko ništa pomišljat. Sjedi, popij sok. Sabura ženo, nikakve ti fajde od srkleta.

Na vratima se pojavljuje Jasmin s napadno odjevenom i našminkanom djevojkom.

JASMIN: Evo nas, tu smo.

ALMASA: Dobro veče.

IBRO: (mrzovoljno) Akšamhajrola.

FAHRA: (uzbuđeno) Hajte djeco, sjedite, saću ja kolač i sok.

JASMIN: Polako majko, tek smo došli.

IBRO: Sjedi Fahro, dahni dušom, šta odma skačeš.

JASMINA: (Almasi) Što su ti dobri nokti, gdje si ih radila?

ALMASA: U Skenderiji, imam ovu drugaricu, pa me pripazi uvijek.

JASMINA: Joj blago tebi, meni ovaj moj babo ništa ne da.

IBRO: Kad budeš svoj dinar imala, lijepi nokte i po guzici ako ti bude ćejf, moje pare na te gluposti nećeš bacati. Nego, ono Almasa bi, jel tako?

ALMASA: Da, da.

IBRO: Pravo si mi nešto poznata, gdje živiš ti. Ko da sam te na Bistriku viđ'o. Je li moguće to?

ALMASA: Ma nisam ja gore u brdu, više sam u kotlinskom dijelu, na Ilidži.

FAHRA: De Ibro, ne peglaj dijete odmah. Evo soka, počastite se slobodno.

JASMIN: Ma polahko majko, uzećemo, nigdje nam se ne žuri.

IBRO: Bogme, ja sve neštomislim da sam te na Bistriku viđ'o.

ALMASA: (unezgođena) Ma niste sto posto, ne idem ja gore nikad.

FAHRA: I Almasa, sluša li te Jasmin?

JASMINA: Ko Bajro mater.

FAHRA: Mala ne laprdaj! Date u sobu ne bih poslala.

ALMASA: Ma slušamo se međusobno.

FAHRA: Tako treba, kad je sklad sve je ljudima potaman, takve veze uvijek uspiju. (uzdahne) Tako je nekad Ibri i meni bilo. Je li tako Ibro? (kraća tišina) Ibro, jel tako?!

IBRO: Šta Fahro?

FAHRA: A ništa. Vidite, pričala zidu il' njemu isto dođe. Šta si se to bolan zamislio.

IBRO: Ma sve nešto kontam gdje sam vidio Almasu, sve nešto mislim da je gore na Bistriku, od Omera kad sam iš'o.

JASMIN: Pa babo reče ti Almasa da nikad gore ne ide, znači nisi je ni mog'o gore viđati.

FAHRA: Nego hajmo mi za sto da večeramo, postavljeno je sve. Da se džaba ne hladi.

Scena 3

Pređašnji ulaze u dnevni boravak.

FAHRA: Valjda ste se dobro najeli svi.

JASMINA: Ja se i prejedoh.

FAHRA: Ti Almasa? Nešto si slabo jela.

JASMINA: Pa čuva dijetu, zato je 'vako zgodna.

FAHRA: De Jasmina ne budali. Ibro ti i dalje zamišljen.

IBRO: Haj ti Almasa kući, kasno je, mora se sutra rano ustajati.

JASMIN: Babo šta ti je bolan?

FAHRA: Ibro bolan, ne sramoti nas. Neka tebe Almasa, samo sjedi.

ALMASA: Pa i jeste kasno.

FAHRA: Ma pusti ti Ibru, nek ide spavati ako mu se spava.

IBRI: Hajde pođi Almasa!

JASMIN: Ako ti se spava, polazi, znaš gdje ti je soba, nećeš u boravku spavati.

ALMASA: Možda da pođem. (uzima jaknu)

JASMIN: Izvini svega ti, ne znam šta poludi. (uzima ključeve od auta sa stola) Hajde odvući ću te.

IBRO: (ustaje) Neka ja ću damu odvući, do Bistrika.

ALMASA: (zbunjeno) Šta ću na Bistriku kad gore ne živim.

IBRO: Možda si poželjela onog đuturuma da te nataslači. (Jasminu) A ti, pameti ću te dozvati, kurvu mi pod krov naš'o dovoditi.

FAHRA: Ibro bolan šta ti je, de smiri se.

IBRO: (Almasi) Misliš da se ne sjećam. Jutros je vidio kad sam kod Omera na Bistrik iš'o. Voda se s likom što joj ćaća  dva puta može biti, pa meni pod krov. Ama mrš mi iz kuće gamadi jedna.

Almasa istrčava uplakana. Fahra u šoku sjeda na kauč.

JASMIN: Babo, što mi vezu sjeba. (polazi prema vratima)

IBRO: Izađeš li na ta vrata ne vraćaj mi se. Ako ti je do 'nakvih u javnu kuću pa ih ganjaj. Makar ćeš znati da pošteno zarađuje, a ne 'vako da je nataslači svaki macmudan s cenerom u džepu. Kakav sam ja izrod na svijet donio... Idem leći i to mi je bolje, nego se ovdje s vama natezati.

JASMINA: Majko, šta mu bi?

FAHRA: Ne znam Alaha mi.

Jasmin sjeda na kauč i gleda u ugašen televizor.

FAHRA: Ja večere i govana.

Kraj

Verzija 1

Lica:

JASMIN – momak koji dovodi djevojku na večeru

ALMASA – Jasminova djevojka

FAHRA – Jasminova majka

IBRO – Jasminov otac

JASMINA – Jasminova sestra

Scena 1

Za stolom za ručavanje s jedne strane sjede Jasmin i Almasa, a s druge Jasminovi roditelji i sestra. Par trenutaka vlada tišina.

FAHRA: Jel vam dovoljno slana supa? Ja zaboravih soli donijeti... Jasmina hajde skokni na brzinu, ljubi te majka.

JASMIN: Ma dobro je majko, ne treba.

FAHRA: Neka, neka, možda Almasa voli kad je slanije. Je l' tako Almasa?

ALMASA: Ma dobro...

FAHRA: (prekida je) Ma neka, hajde Jasmina je l' moram sama ustajati stid te nije.

JASMINA: Pa kad nam ne treba soli.

FAHRA: Da tvojoj guzici treba skočila bi odma'. Već bi da ti mater prinosi, operi, opeglaj, zaradi, skuhaj, još da vam stope ljubim samo fali... (kraća tišina) Ibro jel tebi slano?

IBRO: Taman je.

FAHRA: Šta ja znam kako ko voli, neko bi slano, neko neslano, a ja vala onako kad je taman, ko i Ibro moj. Ne valja pretjerivat sa solju vala, al' nekad je i bolje neslano, pa dosoliti kasnije. Pa ja. (ponovo mučna tišina)

IBRO: I kako fakultet ide, Almasa?

ALMASA: Dobro je, hvala bogu.

IBRO: A ti si ono na Političkim naukama?

FAHRA: Joj ja sve nešto mislim vama neslano, pa vas stid reći. Hoćeš Jasmina skoknut?

JASMINA: Šta ću sad skakati kad sam pojela sve.

FAHRA: Eto Jasmine, ti si doktor akobogda, je li tako da ne valja puno soli? Čitala sam ja u novinama jednom da ne valja.

JASMIN: Pa ne baš. A dobra ti je večera, ne treba soli.

FAHRA: Pa ja, fala ti sine. Nego Almasa de mi reci, kako fakultet, šta ono studiraš?

IBRO: Da se nisi navila toliko čula bi maloprije kad sam je pit'o.

FAHRA: Vala baš ja se nešto raspričala, izvinite djeco. Dela vi, ipak je vaša večera.

(par trenutaka tišine)

IBRO: I sine, šta reče, kako fakultet?

JASMIN: Pa dobro je.

IBRO: Ma Almasu pitam.

ALMASA: (zbunjeno pogleda Jasmina) Dobro je.

FAHRA: Sve nešto kontam, lako je vala vama djeco. Školate se, nikakvih muka, ništa, ni kad će plata, ni kako račune platiti, ni oprat ni očistiti. Evo gledam moju Jasminu, samo dođe i – mati daj para, nikad ne pita, imam li ja, a ja dam. Šta ću, dijete mi je, kome ću ako neću njoj.

IBRO: Jasminu naprimjer.

FAHRA: Ima Jasmin tebe, ima svoje ruke, zdrave i čitave, fala bogu (kucne o sto), nek nosa džakove, razvodi struju s tobom, neće mu doktorska diploma pobjeć ako malo rukave zasuče. Pa ja. Je l' tako Almasa?

ALMASA: Pa jeste...

FAHRA: E djeco moja, lako je vama, samo škola i škola, al' školajte se, šta ćete drugo. Da sam i ja bogdom, ne bi sad svjetske hale lopatala. Nego, opet se ja navih. Valja li vam večera?

ALMASA I JASMIN: Dobra je.

IBRO: (vrti čašu na stolu) Šta reče Almasa kako na Političkim?

ALMASA: Dobro je.

FAHRA: Eh sad štrudla, de Jasmina nasijecider nam. Za štrudlu vala znam da garant ne treba soli. (počinje se glasno smijati, shvata da se jedina smije, te odmah prestaje) Od šljiva! Samo vi jedite odlična je štrudla. Ko kad je domaća, a vidi nju sam dobro zašećerila. A ni šećera puno ne valja, al' džaba ja volim kad je slađe. (kraća tišina) Nego hoćemo li kafu sada? Može, ha?

IBRO: Dobro bi legla.

JASMIN: Ja vala ne bih, nešto me stomak muči.

ALMASA: Ne bih ni ja, neću moći noćas zaspati...

FAHRA: (prekida je) Haj bogati, ima da svi popijemo po jednu, ne dolaze nama gosti svaki dan, pa ja. Da fino prozborimo koju uz kafu. Ja se uvijek uz kafu najbolje ispričam. Pa da mi fino kažeš kako fakultet. Ovako zbrzasmo nešto s večerom, a i vi sve šutite.

JASMIN: Ne možemo od tebe do riječi majko.

FAHRA: Hehe, de ne budali, da te ko sa strane sluša, rek'o bi – ova usta ne zatvara. Hoće još cura šta pomisliti. (Almasi) Ne slušaj ti njega, jes' da mi je sin, ali i on ima bisera. Čuj od mene se do riječi ne može. Da mi nisi sin sad bi ti zamjerila.

ALMASA: Ja bih trebala poći, ranim sutra.

FAHRA: Ma ni govora, samo sjedi tu, uzmi štrudle, saće kafa, taman počeli fino pričati. Nego, kako fakultet.

ALMASA: Dob...

FAHRA: (prekida je) Ma ja, pametni ste vi meni, ljubi vas majka. Eto ja s Jasminom nikad problema nisam imala, je l' tako Jasmine, Ibro?

IBRO: Jest vala, pametan na babu mašala hehe.

FAHRA: I na majku vala, da se mati školala, sad je mogla bit doktor nauka, al' ne dade život.

ALMASA: Ja bih stvarno morala poći.

JASMIN: Pa hajde da te ispratim.

FAHRA: Eno opet ona, hoćemo još pomisliti da si nam šta zamjerila, da ti nije bilo potaman.

ALMASA: Ma ni govora, već ranim sutra, fakultet i obaveze.

FAHRA: Pa hajde kad si navalila. Nego dođi ti nama opet i kad Jasmina nema, neka te ne bude stid, da se opet 'vako fino ispričamo.

JASMIN: Doći će.

ALMASA: Hoću, hoću.

Jasmin ispraća Almasu

Scena 2

Pređašnji bez Almase, u dnevnoj sobi.

FAHRA: (Jasminu) Šta reče, kako joj je bilo?

JASMIN: Nije vala ništa.

FAHRA: Valjda nam se nije šta zamjerila, a tiha djevojka, povučena, nije dvije riječi rekla.

IBRO: Vala baš, al' prvi joj je put, pa neugodno garant djetetu bijaše.

JASMINA: Pa niko od tebe mati nije do riječi mog'o doći.

FAHRA: Ti mala nijedne. A ne pitah curu ni šta studira. Sva sam se smela. Valjda nije šta zamjerila.

JASMIN: Ma nije majko garant.

FAHRA: Zovi ti nama opet nju ovih dana. Pa ima da slušamo tišinu. Čuj ja se navila. Pa šta sam trebala, vrtiti čašu ko i Ibro.

IBRO: Vakat spavanju haman.

JASMINA: Jašta je, valja u školu sabahom.

Kraj

Otkako je Ragib kupio kuću na jezeru počele su mu se dešavati najčudnije stvari, a cijeli život mu je krenuo nizvodno. Govorili su njemu i ranije da je u kući živjela sihirbaz baba koja je mogla cijelo selo začarati da joj služi, mogla je učiniti da djeca, a i odrasli nestaju i žene gube nedonoščad. Često se pitao nisu li možda svi ti ljudi bili u pravu, jer svu tu čudnu lupu s tavana nije mogao logički povezati ni sa čime, ali bi naposljetku ipak iznalazio objašnjenja ili bi sve pripisao mašti, koja je zbog samovanja na jezeru bila bujnija nego ranije.

U paranormalno poče vjerovati tek jedne večeri kada mu san na oči nije dolazio, pa je odlučio vrijeme prekratiti uživajući u ljetnoj večeri uz poneku rakiju. Kada već ispi više od polovine boce, a ponoć tek prođe, usmjeri pogled ka jezeru, koje se nalazilo tek nekoliko metara ispred njegove kuće. U tom trenu imade šta i vidjeti. Slijepi mladić iz sela je preletio od njegove tavanice do jezera i cijelom težinom pljusnuo u vodu, a da izronio nije. Ragib potegnu iz flaše još koji gutljaj te sakupi hrabrosti i uspe se na tavan, a tu ga dočeka još veći šok. Kraj prozora, obasjana samo mjesečinom, stajala je žena u vjenčanici. S violine koju je svirala dopiraše zvuci Užičkog kola. Kada joj se Ragib obrati riječima: „Dobro sviraš, mlada.“, ona se okrenu, a on imade šta i vidjeti. Nevjesta bijaše starica, ili prema njegovom mišljenju stvorenje starije od ljudskog roda, ružnije od golokrtičastog štakora. Čim mu doprije do moždanih vijuga s kakvim karanđolozom ima posla, istrča iz kuće i smjesti se u čamac, koji je jutro prije prelakirao. Otisnu se u jezero, ali mu šejtan ne dade mira, pa iz jezera izroni onaj slijepi mladić koji prevrnu čamac sa sve Ragibom u njemu.

Sutradan su komšije pronašle na verandi njegove kuće samo praznu flašu rakije.

Ništa drugo Ibro ne htjede u životu osim kakve blage i poslušne žene, ali mu Bog tu želju nikad ne ispuni. Nije dovoljna kazna bila ni ta što se rodio s zečijom usnom i iščašenim kukovima, već mu sudba na pleća stavi i teret samoće. Roditelje nikada upoznao nije, jer su valjda po porodu vidjeli kakvu spodobu dobiše, pa ga odmah i u domu ostaviše. Od silnog samovanja i tuge on se posveti proučavanju knjiga, i to ne bilo kakvih, već onih vezanih za mistiku i okultizam. Jadan je mislio da će na taj način pronaći kakve gatke koje ćega učiniti normalnim, makar toliko da ljudi ne prelaze na drugu stranu ulice kada ga vide, i djeca ne uzvikuju: „Čudovište, čudovište!“

Ta mu literatura pomuti razum u tolikoj mjeri da se svake večeri pojavljivao u selu izvodeći neke čudne plesove na onoj zdravoj nozi i uzvikujući još čudnije riječi na izmišljenim jezicima. Selo ga već prihvati kao maskotu koja ih je zabavljala nakon cjelodnevnog rada u polju ili ttrke oko djece.

Međutim, jedne večeri Ibro se ne pojavi u selu, a samim time ne bijaše ni nakaradnog mu plesa. jedna noć se produži na drugu, petu, desetu, i tako sve dok ne zaboraviše na jadnog Ibru, do dana kada se niotkuda pojaviše različite varijante priče vezane za njegov nestanak.

Navodno je u onoj proučavanoj literaturi pronašao lijek svome samovanju, a sve što je trebao učiniti jeste izvođenje plesnog rituala četrdeset noći, a po nastanku četrdeset i prve morao je stati pred ogledalo visoko dva metra i zazivati ženu svojih snova, koja je trebala izaći s druge strane.

Kažu da nekoliko godina poslije ne zna za sunca, ni mjeseca, no jednako stoji pred onim ogledalom zazivajući nevjestu.